NEKOJ devojci u selu dođu prosioci iz daljine da je vide i, ako im se dopadne, zaprose za njihova momka. Ali ona beše sama kod kuće. Izađe im u susret i priđe ruci. Najstariji među njima upita je:

– Devojko, gde ti je otac?

– Otišao na nevratni zajam – odgovori ona.

– A gde ti je mati?

– Otišla na krivu kletvu.

Oni se zgledaše i osmehnuše, a onaj produži pitati dalje:

– Gde ti je stric?

– Otišao da donese mir u kuću.

– A gde ti je brat?

– Otišao da pravi od jednog puta dva.

Prosci se okrenuše i bez reči pođoše natrag odakle su došli.

– Ovo je neka budala! – reče jedan. – Ču li ti šta govori.

– Budala, te ne može biti veća! – doda drugi.

Dok će reći mladoženja:

– More ne pitasmo je, tek od komendije, šta joj znače ove reči.

– Hajde, vala, da je pitamo – reče najstariji, i povratiše se.

Zatim viknu:

– O, devojko, dođi da te još nešto pripitamo.

Devojka dođe.

– Vere ti, da nam objasniš šta znače te tvoje reči. Mi ih nismo razumeli.

– Ja, vala, 'oću.

– Šta ti je to: što je otac otišao ''na nepovratni zajam?''

– Zar ne znate to? Otišao, bogme, tu u selo na pogreb jednom našem prijatelju, a zna da mu on taj zajam neće vratiti.

– A šta ti je ono što ti je mati otišla na ''krivu kletvu?''

– Otišla mi majka na slavu. Oni će da je nude: ''Dela, popij još jednu'', a ona će da se kune i viče: ''Ne mogu, bogami, očiju mi, zdravlja mi'', pa će opet da uzme i da popije.

– Lijepo, devojko, a kakvi će to mir da donese stric u kuću?

– Otišao u vodenicu da donese brašno. Kad nemamo hleba, mi smo svi ljuti kao osice, i sve nam je krivo jedno na drugo, a kad ga imamo, onda je mir u kući.

– A šta ti radi brat?

– Evo, šta radi: idu nam seljaci preko pšenice, pa brat otišao da iskopa jendek i zagradi da ne prolaze i ne štete žito. Ali seljaci će provaliti ogradu na drugom mestu i opet prelaziti preko pšenice, te će tako biti od jednog puta – dva.

Prosci se zgledaše i rekoše:

– Nije, bogme, luda, no pametna. Sve je tako kao što je rekla!

I dođoše drugi dan te je isprosiše.