U jednoga kralja bila dva sina, jedan bješe lukav i nepravedan, a drugi dobar i pravedan. Pošto im otac umre, reče nepravedni pravednome:

– Hajde od mene, nećemo više zajedno živjeti, i evo ti trista cekina i jedan konj, to ti je dio od svega što nam je od oca ostalo, više ti nema ništa.

On uzme trista cekina i konja, pa pođe govoreći:

– Hvala bogu koliko me dopade od cijeloga kraljevstva!

Poslije nekolikog vremena sretoše se ova dva brata u putu jašući oba na konjima. Pravedni nazva nepravednome:

– Pomozi ti bog, brate!

A onaj mu odgovori:

– Jaoh ti bog dao! Što vazda boga spominješ? Sad je bolja krivda negoli pravda.

Tada mu reče dobri:

– Hajde da se okladimo da nije bolja krivda od pravde.

I tako se okladiše u stotinu zlatnijeh cekina i rekoše koga najprije sretu da im o tome sudi. Idući malo naprijeda sretoše na konju đavola, koji se bješe pretvorio u kaluđera, pa ga zapitaše da im kaže ali je bolja pravda ali krivda. Ðavo reče:

– Krivda!

I tako dobri izgubi stotinu cekina. Ali se opet oklade u drugu stotinu, pa i u treću, i po osudi đavola koji se različito pretvarao i pred njih izlazio, izgubi dobri sve tri stotine cekina, pa potom i konja. Onda reče:

– Hvala bogu! Već nemam cekina, ali imam svoje oči, okladiću se još jednom i u njih.

Tako se okladi u svoje oči da je bolja pravda nego li krivda. Tadar njegov brat ne tražeći drugoga suda izvadi nož pak mu izvadi oba oka, i reče mu:

– Sad neka ti pomaže pravda kad si bez očiju.

On žalostan zahvali boga, i reče:

– Ja nemam oči za pravdu boga, nego te molim, brate moj, da mi dadeš vode u kakav sud da kvasim usta i da umivam rane, i da me izvedeš i ostaviš pod jelom više izvora.

Brat ga posluša i dade mu u sudu vode, i izvede ga i ostavi pod jelom više vrela.

Onđe on jadan stojeći ču u neko doba noći đe dođoše vile na izvor, i kupajući se poče jedna drugima govoriti:

– Znate li druge, da se ogubala u kralja đevojka; kralj je sazvao sve ljekare, ali je niko ne može izliječiti. Ali da zna pak da sad uzme ove vode iza nas i da je njome okuplje, u dan i noć ostala bi zdrava, a tako i da je ko gluh, slijep, hrom iscijelio bi se od ove vode.

U tom zapjevaše kokoti, i vile pođoše. Onda nevoljnik ispod jele dobata na nogama i rukama do vode, pak najprije umije oči i odmah progleda; potom zahvati u sud vode i pođe hitro u onoga kralja što mu bješe šćer gubava, pak reče:

– Došao sam da izliječim kraljevu šćer, ako me pusti, u dan i noć će biti zdrava.

Kad kralj razumije, pušti ga u kamaru ka đevojci, a on naredi te je okuplju onom vodom. Kad prođe dan i noć, đevojka ostade čista i zdrava od gube. Kralj se veoma obraduje, i dade mu pola kraljevstva i šćer za ženu, i tako on postane kraljev zet i prvi do kralja. To se odmah razglasi po svemu onom kraljevstvu, te dođe u uši i bratu njegovu, koji govoraše da je bolja krivda nego pravda. On pomisli da je onaj našao pod jelom sreću, pa pođe i sam da je traži: najpre uze u sud vode, i otide pod jelu, pak izvadi nožem svoje oči. Kad bi u neko doba noći, dođoše vile da se kuplju, i stadoše govoriti kako se izliječi kraljeva šći:

– Valjda nas je – rekoše – neko slušao kad smo govorile da bi se ovom vodom iza nas izliječila. Može biti da nas i sad ko sluša, pođimo viđeti.

Kad one pođoše i pod jelu dođoše, nađoše onoga koji bješe došao tražiti sreću i govoraše da je bolja krivda od pravde, te ga ščepaše za četvrti pa ga rastrgoše. I tako mu prokletniku pomože krivda.