Bio jedan car, pa imao tri sina i pred dvorom zlatnu jabuku koja za jednu noć i ucveta i uzre i neko je obere, a nikako se nije moglo doznati ko. Jednom stane se car razgovarati sa svojim sinovima:

Kud se to deva rod s naše jabuke!

Na to će reći najstariji sin:

Ja ću noćas čuvati jabuku, da vidim ko je to bere.

I kad se smrkne, on otide pod jabuku, pa legne pod njom da je čuva, ali kad jabuke već počnu zreti, on zaspi, pa kad se u zoru probudi, a to jabuka obrana. Onda on otide ocu i kaže mu sve po istini.

Tada se ponudi drugi sin da čuva jabuku, ali i on prođe kao i onaj: zaspi pod jabukom, pa kad se u zoru probudi, a to jabuka obrana.

Sad dođe red na najmlađega sina da i on čuva jabuku; on se opravi, dođe pod jabuku i namesti krevet pod njom, pa legne spavati. Kad bude ispred ponoći, on se probudi pa pogleda na jabuku, a jabuka već počela zreti, sav se dvor sjaji od nje. U taj čas doleti devet zlatnih paunica, osam padnu na jabuku, a deveta njemu u krevet, kako padne na krevet, stvori se devojka da je nije bilo lepše u svemu carstvu. Tako su se njih dvoje grlili i ljubili do posle ponoći. Pa onda devojka ustane i zahvali mu na jabukama, a on je stane moliti da mu ostavi barem jednu; a ona mu ostavi dve: jednu njemu, a drugu da odnese svome ocu. Devojka se potom opet pretvori u paunicu i odleti sa ostalima. Kad ujutru dan osvane, ustane carev sin pa odnese ocu one obadve jabuke. Ocu bude to vrlo milo, i pohvali najmlađega sina. Kad bude opet uveče, najmlađi carev sin opet se namesti kao i pre da čuva jabuku, i sačuva je opet onako, i sutradan opet donese ocu dve zlatne jabuke. Pošto je tako nekoliko noći jednako radio, onda mu braća počnu zlobiti što oni nisu mogli jabuke sačuvati, a on je svaku noć sačuva. U tome se još nađe nekakva prokleta babetina koja im se obeća da će uhvatiti i doznati kako on jabuku sačuva. Kad bude uveče, ta se baba prikrade pod jabuku, pa se podvuče pod krevet i onde se pritaji. Posle dođe i najmlađi carev sin, te legne kao i pre. Kad bude oko ponoći, ali eto ti devet paunica, osam padnu na jabuku, a deveta njemu u krevet, pa se pretvori u devojku. Onda baba polagano uzme devojčinu pletenicu, koja je visila niz krevet, pa je odseče, a devojka odmah đipi s kreveta, stvori se paunica pa poleti, a ostale paunice s jabuke za njom, i tako ih nestane. Onda đipi i carev sin, pa poviče:

Šta je to?

Kad tamo, ali baba pod krevetom, on zgrabi babu, pa je izvuče ispod kreveta i sutradan zapovedi te je rastrgnu konjma za repove. Paunice više ne dođu na jabuku, i zato je carev sin jednako tužio i plakao. Najposle naumi da ide u svet da traži svoju paunicu, i da se ne vraća kući dok je ne nađe; pa onda otide k ocu i kaže mu što je naumio. Otac ga stane odvraćati i govoriti mu da se mahne toga, nego će mu on naći drugu devojku koju god hoće u svemu carstvu. Ali je to sve bilo zaludu, on se spremi i s još jednim slugom pođe u svet da traži svoju paunicu. Idući tako zadugo po svetu, dođe jedanput na jedno jezero, i onde nađe jedne velike i bogate dvore, i u njima jednu babu, caricu, i jednu devojku, babinu kćer, pa zapita babu:

Zaboga, bako, eda li ti što znaš za devet zlatnih paunica?

A baba mu stane kazivati:

E, moj sinko, znam ja za njih: one dolaze svako podne na ovo jezero, te se kupaju; nego se ti prođi paunica, već evo ti moja kći, krasna devojka, i toliko blago, sve će tebi ostati.

Ali on jedva čekajući da vidi paunice, nije hteo ni slušati što baba govori za svoju kćer. Kad bude ujutru, carev sin ustane i opravi se na jezero da čeka paunice, a baba potkupi slugu njegova i da mu jedan meščić, kojim se vatra piri, pa mu reče:

Vidiš ovaj meščić; kad iziđete na jezero, a ti mu krišom samo malo duni za vrat, pa će zaspati, te se neće moći s paunicama razgovarati.

Nesretni sluga tako i učini: kad izađu na jezero, on nađe zgodu, pa svome gospodaru dune za vrat iz onoga meščića, a on siromah odmah zaspi kao mrtav. Tek što on zaspi, ali eto ti devet paunica; kako dođu, osam padnu na jezero, a deveta njemu na konja, pa ga stane grliti i buditi:

Ustaj, hrano! Ustaj, srce! Ustaj, dušo!

A on ništa ne zna kao da je mrtav. Paunice, pošto se okupaju, odlete sve zajedno. Onda se on odmah probudi, pa zapita slugu:

Šta je, jesu li dolazile?

A sluga odgovori da su dolazile i kako su osam pale na jezero, a deveta njemu na konja, i kako ga je grlila i budila. Carev sin, siromah, čujući to, da se ubije. Kad bude drugi dan ujutru, on se opet opravi sa slugom, sedne na konja, pa sve pored jezera šeće. Sluga opet nađe zgodu te mu dune za vrat iz meščića, a on odmah zaspi kao mrtav. Tek što on zaspi, ale eto ti devet paunica: osam padnu u jezero, a deveta njemu na konja, pa ga stane grliti i buditi:

Ustaj, hrano! Ustaj, srce! Ustaj, dušo!

Ali ništa ne pomaže: on spava kao mrtav. Onda ona reče sluzi:

Kaži gospodaru svome: još sutra može nas ovde dočekati, pa nas više nikad ovde neće videti.

I tako opet odlete. Tek što one odlete, probudi se carev sin, pa pita slugu:

Jesu li dolazile?

A sluga mu odgovori:

Jesu i poručile su ti da ih još sutra možeš ovde čekati, pa više nikad ovde neće doći.

On, siromah, kad to čuje, ne zna šta će od sebe da radi: sve čupa kosu s glave od muke i žalosti. Kad treći dan osvane, on se opet opravi na jezero, ali nije hteo šetati, nego stane sve trčati da ne bi zaspao. Ali opet sluga nekako nađe zgodu te mu dune iz meščića za vrat, a on odmah padne po konju i zaspi. Tek što on zaspi, ali eto ti devet paunica; kako dođu, osam padnu na jezero, a deveta njemu na konja, pa ga stane buditi i grliti:

Ustaj, hrano! Ustaj, srce! Ustaj, dušo!

Ali ništa ne pomaže: on spava kao mrtav. Onda reče paunica sluzi:

Kad ti ustane gosppodar, kaži mu neka smakne gornji klin na donji, pa će me onda naći.

S otim odlete sve paunice. Kad one odlete, a carev sin se probudi, pa zapita slugu:

Jesu li dolazile?

A sluga odgovori:

Dolazile su, i ona što je bila pala tebi na konja rekla mi je da ti kažem da smakneš gornji klin na donji, pa ćeš je onda naći.

Kad on to čuje, istrgne sablju i oseče sluzi glavu. Posle toga počne sam putovati po svetu, i tako putujući zadugo, dođe u jednu planinu i onde zanoći u jednoga pustinika, pa ga zapita ne bi li mu znao kazati što za devet zlatnih paunica. Pustinik mu odgovori:

E, moj sinko, srećan si, sam te je bog uputio kuda treba. Odavde nema do njih više od po dana hoda. Samo valja pravo da ideš, pa ćeš naći jedne velike vratnice, kad prođeš one vratnice, drži desno, pa ćeš doći upravo u njihov grad, onde su njihovi dvori.

Kad ujutru svane, carev sin ustane, opravi se i zahvali pustiniku, pa pođe kako mu je kazao. I tako putujući naiđe na velike vratnice, i prošavši ih, odmah uze desno, i tako oko podne ugleda grad gde se beli, i vrlo se obraduje. Kad uđe u grad, napita i dvor zlatnih paunica. Kad dođe na vrata, onde ga zaustavi straža i zapita ko je i otkuda je, pa pošto se on kaže, otidu te jave carici, a ona kako čuje, kao bez duše dotrči pred njega onako kao devojka, pa uzevši se s njim pod ruke, uvede ga u dvore. Tu bude velika radost, i posle nekoliko dana venčaju se njih dvoje, i on ostane živeti kod nje. Posle nekoga vremena pođe carica u šetnju, a carev sin ostane u dvoru; carica mu na polasku da ključeve od dvanaest podruma, pa mu reče:

U sve podrume možeš ići, ali u dvanaesti ne idi nipošto niti ga otvaraj, ne šali se glavom.

S otim ona otide. Carev sin, ostavši sam u dvoru, stane misliti u sebi: ''Šta bi to bilo u dvanaestom podrumu?'' Pa onda stane otvarati podrume sve redom. Kad dođe na dvanaesti, nije iznajpre hteo otvarati ga, ali ga opet stane kopati: šta bi to bilo u tome podrumu? Pa najposle otvori i dvanaesti podrum, kad tamo ali nasred podruma jedno veliko bure sa gvozdenim obručima odvranjeno, pa i njega iziđe glas:

Zaboga, brate, molim te, umreh od žeđi; daj mi čašu vode!

Carev sin uzme čašu vode pa uspe u bure, ali kako je on uspe, odmah pukne jedan obruč na buretu. Zatim opet iziđe glas iz bureta:

Zaboga, brate, umreh od žeđi; daj mi još jednu čašu vode!

Carev sin opet uspe čašu vode, a na buretu pukne još jedan obruč. Po treći put iziđe glas iz bureta:

Zaboga, brate, umreh od žeđi; daj mi još jednu čašu vode!

Carev sin uspe još jednu čašu vode, pukne obruč i treći; onda se bure raspadne, a zmaj izleti iz njega, pa na putu uhvati caricu i odnese je. Posle dođu sluškinje i kažu carevom sinu šta je i kako je, a on siromah od žalosti nije znao šta će raditi; najposle naumi opet da ide u svet da je traži. I tako putujući po svetu zadugo, dođe na jednu vodu, pa idući pokraj vode opazi u jednoj lokvi malu ribicu gde se praćaka. Ribica kad vidi carevoga sina, stane mu se moliti:

Po bogu da si mi brat, baci me u vodu; ja ću tebi jedared vrlo trebovati, samo uzmi od mene jednu ljusku, pa kad ti zatrebam, samo je protri malo.

Carev sin digne ribicu, uzme od nje jednu ljusku, pa ribicu baci u vodu, a ljusku zavije u maramu. Posle nekoga vremena idući tako po svetu, nađe lisicu gde se uhvatila u gvožđa. Kad ga lisica opazi, reče mu:

Po bogu da si mi brat, pusti me, ja ću tebi biti u nevolji, samo uzmi od mene jednu dlaku, pa kad ti zatrebam, samo je malo protri.

On uzme od nje jednu dlaku, pa je pusti. Opet tako idući preko jedne planine, nađe kurjaka gde se uhvatio u gvožđa. I kurjak kad ga vidi, reče mu:

Po bogu da si mi brat, pusti me, ja ću tebi biti u nevolji, samo uzmi od mene jednu dlaku, pa kad ti zatrebam, samo je malo protri.

On uzme dlaku od kurjaka, pa ga pusti. Iza toga carev sin opet, dugo putujući, srete jednog čoveka, pa ga zapita:

Zaboga, brate, eda li si čuo kad od koga gde su dvori zmaja cara?

Ovaj ga čovek lepo uputi i kaže mu i vreme u koje valja da je tamo. Onda mu carev sin zahvali, pa pođe unapredak i jedva jednom dođe u grad zmajev. Kad uđe u zmajeve dvore, nađe svoju ljubu, i oboje se vrlo obraduju kad se sastanu, pa se stanu razgovarati šta će sad, kako će se izbaviti. Brže bolje spreme se na put, sednu na konje, pa beži. Kad oni umaknu iz dvora, a zmaj na konju dođe; kad uđe u dvor, ali carice nema; onda on stane govoriti konju:

Šta ćemo sad? Ili ćemo jesti i piti ili ćemo terati?

Konj mu odgovori:

Jedi i pij, stići ćemo ih, ne staraj se.

Kad zmaj ruča, onda sedne na konja, pa teraj za njima, i za tili čas ih stigne. Kako ih stigne, caricu otme od carevoga sina, pa mu reče:

Ti idi zbogom, sad ti praštam za ono što si mi u podrumu dao vode; ali se više ne vraćaj, ako ti je život mio.

On siromah pođe malo, ali ne mogavši srcu odoleti, vrati se natrag pa sutradan opet u zmajev dvor, i nađe caricu, a ona sedi sama u dvoru i suze roni. Kad se ponovo videše i sastaše, počeše se opet razgovarati kako bi pobegli. Onda reče carev sin njojzi:

Kad dođe zmaj, pitaj ti njega gde je dobio onog konja, pa ćeš mi kazati, da i ja tražim onakoga, ne bi li smo mu kako utekli.

S tim otide iz dvora. Kad zmaj dođe kući, ona mu se stane umiljavati i previjati se oko njega, i od svašta se s njime razgovarati; pa mu najposle reče:

Ala imaš brza konja! Gde ga dobi, tako ti boga?

A on joj odgovori:

E, gde sam ja dobio onde ne može svak dobiti. U toj i toj planini ima jedna baba, pa ima dvanaest konja za jaslama da ne znaš koji je od kojega lepši. A ima jedan u budžaku konj, kao da je gubav, tako se čini, ali on je najbolji; on je brat moga konja, njega ko dobije, može u nebesa ići. Ali ko hoće da dobije od babe konja, valja da služi u nje tri dana: u babe ima jedna kobila i ždrebe, pa tu kobilu i ždrebe valja čuvati tri noći, ko za tri noći sačuva kobilu i ždrebe, baba mu da konja da bira kojega hoće. A ko se u babe najmi, pa za tri dana ne sačuva kobile i ždrebeta, on je izgubio glavu.

Sutradan kad zmaj otide od kuće, carev sin dođe, pa mu ona kaže sve šta je čula od zmaja. Onda on otide u planinu k babi, i došavši k njoj, reče joj:

Pomozi bog, bako!

A ona mu prihvati boga:

Bog ti pomogao, sinko; a koje dobro?

On joj reče:

Rad bih u tebe služiti.

Onda mu baba reče:

Dobro, sinko. Za tri dana ako mi sačuvaš kobilu, daću ti konja koga god hoćeš; ako ne sačuvaš, uzeću ti glavu.

Pa ga onda izvede nasred dvora, oko kojega je bio sve kolac do koca, i na svakome kocu po ljudska glava, samo na jednome nije bila, i ovaj je kolac sve jednako vikao:

Daj, baba, glavu!

Baba mu ovo sve pokaže, pa mu reče:

Vidiš, ovi su svi bili u mene u najmu, pa nisu mogli kobile sačuvati.

Ali se carev sin od toga ne poplaši, nego ostane kod babe da služi. Kad bude uveče, usedne on na kobilu, pa u polje, a ždrebe trči uz kobilu. Tako je sedeo na kobili jednako, a kad bude oko ponoći, on zadrema na kobili i zaspi, a kad se probudi, a on opkoračio nekakvu kladu, pa sedi na njoj i drži ular u rukama. Kad to vidi, prepade se, pa skoči da traži kobilu, i tako tražeći je udari na nekaku vodu. Kad je vidi, onda se seti one ribice što je iz lokve u vodu bacio, pa izvadivši iz marame onu njezinu ljusku, protre je malo među prstima, a ribica mu se ujedanput javi iz vode:

Šta je, pobratime?

A on joj odgovori:

Utekla mi babina kobila, pa ne znam gde je.

A ribica mu reče:

Evo je među nama, stvorila se riba, a ždrebe ribič; nego udri ularom po vodi i reci: ''Dura, babina kobila!''

Onda on udari ularom po vodi govoreći: ''Dura, babina kobila!''

A ona odmah postane kobila kao što je i bila i iziđe sa ždrebetom na obalu. On je zaulari i uzjaše, pa kući, a ždrebe uz kobilu. Kad dođe kući, baba njemu da jesti, a kobilu uvede u konjušnicu, pa sve žaračem:

U ribe, kurvo!

A kobila joj odgovori:

Ja sam bila u ribama, ali su njemu ribe prijatelji, pa me pokazaše.

Onda opet baba:

A ti u lisice!

Kad bude pred noć, on usedne na kobilu, pa u polje, a ždrebe trči uz kobilu. Tako je sedeo jednako na kobili, a kad bude oko ponoći, on zadrema na kobili i zaspi, a kad se prene, a on opkoračio nekakvu kladu, pa sedi na njoj i drži ular u rukama. Kad to vidi, prepadne se, pa skoči da traži kobilu. Ali mu odmah padne na pamet što je baba kobili govorila, pa izvadi iz marame onu lisičju dlaku i protre je, a lisica ujedanput preda nj:

Šta je, pobratime?

A on odgovori:

Utekla mi babina kobila, pa ne znam gde je.

A lisica mu odgovori:

Evo je među nama, stvorila se lisica, a ždrebe lisičić; nego udri ularom o zemlju pa reci: ''Dura, babina kobila!''

On onda udari o zemlju ularom govoreći: ''Dura, babina kobila!''

A kobila postane kobila kao što je i bila i ujedanput se sa ždrebetom obri pred njim. Onda je on zaulari i uzjaše pa kući, a ždrebe uz kobilu. Kad dođe kući, baba mu iznese ručak, a kobilu odmah uvede u konjušnicu, pa sve žaračem, govoreći:

U lisice, kurvo!

A onda joj odgovori:

Bila sam u lisicama, ali su lisice njemu prijatelji, pa me prokazaše.

Onda opet baba:

A ti u kurjake!

Kad bude pred noć, carev sin usedne na kobilu, pa hajde u polje, a ždrebe trči uz kobilu. Tako je sedeo na kobili jednako, a kad bude oko ponoći, on zadrema i zaspi, a kad se prene, a on opkoračio nekkakvu kladu, pa sedi na njoj i ular drži u rukama. Kad to vidi, prepadne se, pa skoči da traži kobilu; ali mu odmah, padne na pamet što je baba kobili govorila, pa izvadi iz marame kurjačju dlaku i protre je, a kurjak ujedanput te preda nj:

Šta je, pobratime?

A on mu reče:

Utekla mi babina kobila, pa ne znam gde je.

A kurjak mu reče:

Evo je među nama, stvorila se kurjačica, a ždrebe kurjačić; nego udri ularom o zemlju pa reci: ''Dura, babina kobila!''

On onda udari ularom o zemlju govoreći: ''Dura, babina kobila!''

A kobila postane kobila kao što je i bilai u jedanput se sa ždrebetom obri pred njim. Onda je carev sin zaulari i uzjaše pa kući, a ždrebe uz kobilu. Kad dođe kući, baba mu da ručak, a kobilu uvede u konjušnicu, pa sve žaračem, govoreći:

U kurjake, kurvo!

A kobila joj odgovori:

Bila sam u kurjacima, ali su kurjaci njemu prijatelji pa me prokazaše.

Onda baba iziđe napolje, a carev sin joj reče:

E, baba, ja sam tebe služio pošteno; sad mi daj što smo pogodili.

Baba mu odgovori:

Sinko, što je pogođeno ono valja da bude. Eto od dvanaest konja biraj koga hoćeš.

A on reče babi:

Ta što ću birati, daj mi onoga iz budžaka, gubavog, za mene nisu lepi.

Onda ga baba stane odvraćati:

Kako bi ti uzeo onog gubavog kod tako krasnih konja!

Ali on jednako ostane na svome govoreći:

Daj ti meni koga ja hoću, tako je pogođeno.

Baba ne imajući kud kamo, da mu gubavog konja, on se onda s njom oprosti, pa pođe vodeći konja na ularu. Kad ga odvede u jednu šumu, otre ga i uredi, a konj sine kao da mu je zlatna dlaka. Onda on usedne na njega pa potrči, a on poleti baš kao i tica, i za tili čas donese ga pred zmajeve dvore. Carev sin kako uđe unutra, odmah reče carici:

Spremaj se što brže.

I tako se brzo spreme, sednu oboje na onoga konja, pa hajde s bogom putovati. Posle malo, kad zmaj dođe i vidi da carice nema, rekne svome konju:

Šta ćemo sad? Ili ćemo jesti i piti ili ćemo terati?

A konj mu odgovori:

Jeo ne jeo, pio ne pio, terao ne terao, nećeš ga stići.

Kad zmaj to čuje, odmah sedne na konja, pa poteraj. A njih dvoje kad opaze za sobom zmaja gde ih tera, prepadnu se, te stanu nagoniti konja da brže trči, ali im konj odgovori:

Ne boj se, ne treba bežati.

Kad jedanput, ali zmaj već da ih stigne, onda konj pod zmajem poviče konju pod carevim sinom i caricom:

Zaboga, brate, pričekaj me, hoću da crknem tebe vijajući.

A ovaj mu odgovori:

A što si lud te nosiš tu alu. Nogama o vreten, te njega o kamen, pa hajde sa mnom.

Kad to čuje konj pod zmajem, a on mahne glavom i snagom, a nogama o vreten, te zmaja o kamen; zmaj sav prsne na komade, a konj se s njima udruži. Onda carica usedne na ovoga konja i tako otidu sretno u njezino carstvo i onde ostanu carujući do svoga veka.