U jednom vilajetu bijahu dve velike carevine, u jednoj je carovao car Petar, u drugoj car Tatarin.

Car Petar imađaše vrlo lepu kćer da joj ne bijaše para u svem svetu. Pa što lijepa bejaše ali što beše lepa radilica i vredna domaćica.

Cara Petra sused car Tatarin poruči mu jedared da mu dade svoju kćer za ljubu, ako to ne učini da će doći sa svom svojom vojskom te će mu svu carevinu potlačiti i popaliti, pa mu onda kćer dati živu risovima da ju rastrgaju, a najposle će njega živa u odžaku svome razapeti i tu ga sušiti za devet godina, a kad prođe devet godina onda će mu kožu iz odžaka skinuti i ljudima na opanke raskrojiti, pa će ji u tim opancima poslati u svet da mu traže i dovedu verenicu, za cara caricu, sa kojom će obadva svoja velika carstva upravljati.

Kad car Petar poruku cara Tatarina primi, odgovori po istome glasonoši caru Tatarinu i rekne:

Idi i kaži tvome caru da je moja kći umrla, nek traži u vilajetu drugu caricu, i da se bitke i ratovanja okani.

Ode sluga te isporuči poruku cara Petra caru Tatarinu.

Car Petar dade odma kod svog grada nazidati jednu vrlo jaku kulu, u kojoj se mogu dve duše zatvoriti s ranom i pićem koliko im je za tri godine dana dosta. A kad sve bude gotovo, on se sa svojom kćeri u kulu zatvori i dade ovu zazidati, carevinu preda svom vernom jednom slugi da vlada i caruje za tri godine, a kad tri godine dana prođe, onda da razvale kulu i njega sa kćeri iz kule napolje ispusti. Dalje naredi da se svakom tkogod dođe da potraži cara Petra kaže: da car Petar nije kod kuće u svojoj carevini, nego da je otišao kod cara Sunca da s carem Suncem razgovori, da ga pita zašto nisu zimi dani tako dugi kano leti, i zašto su ladni, te mu ljudi u njegovoj carevini ne mogu jednako da rade, nego dangube.

Sve što car Petar zapovedi to sluge izvrše, te ga zatvore zajedno s kćeri u vrlo jaku zazidanu kulu koju sa ranom na tri godine dana napune.

Naskoro potom dođe u carevinu cara Petra car Tatarin pa počne raspitivati za cara i carevu devojku. No svuda mu na to pitanje odgovore da je kći cara Petra umrla, a car Petar otišao do Sunca da ga to i to zapita. Car Tatarin okrene se po dvoru tamo i amo nekoliko puta i svuda vidi prazno i da sve ćuti. Ne svidi mu se tu, nego se vrati pravo u svoju veliku carevinu svojoj kući.

Tri godine dana proteku brzo, a veran sluga koji verno i pravično carovaše po carstvu cara Petra otvori kulu i pusti iz nje cara Petra, a kći mu tu ne bijaše. Ove je iz kule nestalo da nije ni car Petar znao kako i kuda.

U onaj dan kad car Petar iz kule iziđe, beše jedan krivac na belom lebu koji bijaše osuđen na robiju od devet godina, po robiji od devet godina da bude jedan dan na belome lebu, pa sutradan da se pogubi. Svet je gomilama išao da osuđena u zatvoru vidi. Rob na na belome lebu svetu progovori:

Da zna car Petar košto ne zna, te da mene iz zatvora ovoga pusti, i život mi pokloni, ja bi njemu njegovu kćer našao i u dvor doveo.

Pronese se ta robova hvala i dođe do samoga cara. Car Petar dade osuđenika pred sebe izvesti, te ga zbiljski zapita:

Bi li ti mogao doista moju kćer u svetu naći i k meni dovesti, da ti se krivica oprosti i život pokloni?

Rob mu odgovori:

Bi ti znao naći i dovesti kćer ovamo, samo da mi se ovoga teškoga gvožđa oprostiti.

Car Petar zapovedi da gvožđe sa osuđenika skinu, pa mu onda dade troška na put i opravi ga u svet da mu traži i dovede kući kćerku.

Otpušten osuđenik dugo je po svetu tamo amo odao i rasoitivao za devojku, ali mu nigde nitko ne znađaše kazati. Devet svetova prođe, i kad već beše na kraju devetog sveta naiđe na jednu staru, mater od pet zmajeva, te k njoj svrne. Kako dođe u sobu zmajeve matere, rekne joj:

Pomozi bog, majko! pa joj pristupi i poljubi ju u ruku.

Zmajeva mati rekne mu:

Bog ti pomogo, sinko! Koje dobro?

Rob:

Tražim carevu kćerku koja nestade od oca iz zazidane kule. On se zove car Petar, pa se sa kćeri svojom zatvori u kulu na tri godine dana. Od tuda mu kćeri nestade, ne zna se ni kako je nestade, ni kuda je. Ja sam ti od zlotvora u pravdu optužen, i budem ni kriv ni dužan osuđen. Na belom lebu javim caru da ću mu kćer naći ako me pusti da ju tražim, pa dođo već evo u deveto carstvo a nigde mi ne znadoše o njoj ništa kazati.

Zmajeva mati mu rekne:

Srećan si što me odma pri prvom pozdravu materom nazva, i k ruci mi pristupi, tim si mi postao sin. Ja imadem pet sinova zmajeva. Kad koga kod mene u kući nađu, odma ga raskidaju, ako im ja ne zakratim. Al ti nećeš poginuti.

Na to uzme svoju alemovu štaku, pa prevuče štakom u nakrst preko sobe, onda posadi osuđenika do sebe da sedne. Kad sedoše, dalje mu stane stara govoriti:

Prvi mi je sin tako vešt u kradenju, da će iz žive ovce živo jagnje ukrasti i odneti a da ovca ne oseti. Drugi mi sin tako vešto znade trag naći da će ga naći ma bio od devet godina. Treći mi je sin takav zidar, da će za tili časak, dok dlan o dlan udariš, veliku kulu sazidati. Četvrti tako gađa strelom, da će i samu zvezdu na najvišem nebu ustreliti. A peti se u hvatanju tako izveštio, da će i sam grom u ruke uhvatiti. Dakle ako ti ovu carevu kćer ne nađu i ne dobave, doista je nitko u celom svetu neće naći ni dobaviti...

Zmajeva mati sakrije roba pod korito za vrata i prikrije ga, da joj ga sinovi, ako s puta srditi dođu, u prvom srcu ne raskinu. Tek što ona roba sakrije, al eto joj sinovi rupiše u sobu i progovoriše:

Dobar veče, mati!

Mati im odgovori:

Bog mi vas pomogo, deco moja! Dobro mi došli. Jeste li mi se dobro prošli?

Zmaj jedan odgovori:

Jesmo, slatka majko!

Na to najmlađi rekne:

Tu kod tebe ima krštena duša! Kazuj, mati, je l istina?

Mati odgovori:

Pogodio si. Ima. Tu je vaš pobratim. On mene pomajči, a ja njega posini, jer kad uđe u sobu nazva me majkom i pristupi mi ruci.

Zmaj sin na to zapita:

Pa šta traži taj pobratim ovde kod nas?

Mati mu odgovori:

On traži izgubljenu kćer svoga cara Petra iz devetog vilajeta! pa im onda prepovedi kako je nestade i zašto ju on traži. A naposletku rekne im: Idite, deco, sutra u svet te potražite carevu kćerku, a sad mi se prvo zakunite da pobratimu nikakva zla učiniti nećete!

Sinovi zmajevi zakunu se da pobratimu neće ništa zla učiniti. Mati zmajeva ustane radosna, pa podigne korito za vrati i izvede ispod korita posinka i odvede ga sinovima, pa se ovaj sa zmajevi kao brat pozdravi i poljubi. Dok se sa braćom zmajevi izljubi proli se iz njega tri oke krvi. Zatim večeraju, pa legnu spavati, da se odmore. Mati zmajeva i zmajevi umorni dobro spavaše, al se čovek celu noć od bolova premetaše.

Sutradan u zoru ustanu zmajevi, uzmu pobratima sa sobom, pa se upute carevini cara Petra. Onaj od njih što imađaše dobar nos namiriši odmah trag kud bijaše kći cara Petra iz kule odnešena, i potom se dozna da je kći careva kod zmaja sedmoglava koji ju je kad je car Petar u kuli spavao, tako vešto odneo da joj otac, car Petar, to ni osetio nije.

Kad to čuju zmajevi, onda onaj koji je bio vešt u kradenju ode u dvor zmaja sedmoglava i zateče ga di na krilu careve kćeri spava, a ona ga poište. Zmaj uzme brzo carevu kćer na ruke, pa poleti s devojkom iz dvora tako polako da zmaj sedmoglavi i ne oseti. Ali se ovaj zatim brzo probudi iz sna. Doseti se ko mu je devojku odneo, pa poleti za njima u poteru što je brže mogao.

Brat zmajev što bijaše vešt zidar opazi kako mu brata zmaj sedmoglavi goni, te sazida brže kulu, i svi se u nju zatvore i sklone. Sedmoglavi zmaj stane pod kulu, razmetne ljutito glave tri vrgne s desna na levo, a tri s leva na desno, sedmu pak, srednju, gore digne, pa sve živu vatru sipa. Pomrkne sunce i uvati se tama, reko bi da je ponoć. U tom mraku satre glavama kulu u mlevo, uzme devojku pod krila i digne se u oblake.

Ali onaj od braće zmajeva što bijaše dobar strelac odapne strelu i pogodi zmaja sedmoglava baš u srce, ovaj ispusti devojku ispod krila, te ova stane k zemlji padati, a za njom zmaj sedmoglavi.

Onaj od zmajeva što bijaše vešt u vatanju pritrči i privati devojku na ruke lako, a sedmoglava zmaja dočekaše ona druga braća i pokidaše mu svi sedam glava pre nego što je na zemlju pao.

Zmajevi se obraduju što takovu lepu devojku dobiše, pa se stanu između sebe prepirati čija će sad da bude devojka. Čovek se umeša u njihovu prepirku i rekne:

Braćo, devojka je moja! Vi znate da ja devojku moram njenom ocu caru Petru odneti, da mi se smrt oprosti i da mogu slobodno živeti kao i drugi ljudi. Da nisam ja nju tražio, vi je ne bi našli, jer niste za nju ni znali.

Prvi zmaj rekne:

Moja je devojka! Jer da ja nju nisam našao, ni vi ju ne bi imali, a ti bi je badava sav tvoj vek tražio.

Drugi zmaj rekne:

Moja je devojka! Jer da nju nisam ukrao, vi ju ne bi imali, pa bi je ti badava tražio, a ti bi je badava našao.

Treći zmaj rekne:

Moja je devojka! Jer da ja nisam brzo kulu sazidao i tebe sa devojkom od sedmoglava zmaja sklonio, on bi tebe stigao i devojku oteo. Dakle, badava si ti nju tražio, a ti nju našao, a ti ukrao.

Četvrti zmaj rekne:

Moja je devojka! Jer da ja nisam devojku oteo i zmaja ustrelio, on bi nju opet odneo bio. Dakle badava si ti nju nju tražio, a ti nju našao, a ti ukrao, a ti u kulu sklonio.

Peti zmaj rekne:

Moja je devojka! Jer da ja nju nisam u padanju na zemlju privatio, ona bi se sva razdrobila, pa je ne bi opet imali. Dakle badava si ti nju nju tražio, a ti nju našao, a ti ukrao, a ti u kulu sklonio, a ti zmaja ustrelio.

Oni su se tako oko devojke prepirali čija će biti, pa naiđu na vetrovu mater, kažu joj o čemu se prepiru i zamole je da ona presudi čija je devojka. Vetrova mati kad ji presluša, zapita ji:

A jeste li bili kod mesečeve matere, da vas presluša?

Ovi odgovore da nisu tamo bili.

Vetrova mati rekne im:

A vi idite mesečevoj majci, ona će vama to pravije znati kazati, jer ima sina koji je više sveta prošao.

Krenu se ovi i odu k mesečevoj majci. Ne nazovu joj ni pomoz-bog, već odma poviču:

Evo nas k tebi, poslala nas je vetrova mati da nam kažeš čija je devojka! pa joj onda kažu kako je bilo i zašto je ko sebi ište.

Mesečeva mati zapita ji:

Jeste li vi bili kod sunčeve matere?

Oni odgovore da nisu bili.

Mesečeva mati rekne im:

Idite vi, deco, sunčevoj materi. Ona će vama to najbolje kazati, jer joj sin najviše sveta prođe.

Ovi se krenu te dođu sunčevoj materi. Ne nazovu joj ni pomoz-bog, već odma progovore joj:

Poslala nas je mesečeva mati da nam kažeš čija je devojka pa i njoj kažu sve kako je bilo i kako se prepiraše.

Sunčeva mati zapita ji lepo:

Imate li vi, deco, svoju rođenu majku?

Ovi odgovore:

Imamo, dakako! Eno je kod kuće.

A sunčeva ji mati opravi kući i rekne im:

Idite vi , draga deco, k vašoj majci. Svaka će mati svojoj deci najpravije suditi. Ona će vam najbolje znati kazati čija je devojka.

Ovi se oproste od sunčeve matere i odu kući, te dođu svojoj materi. Odma jave di su bili i šta je koji učinio, pa joj kažu i to di su sve bili i kako ji je sunčeva mati k njoj poslala, da ona kaže čija je devojka.

Mati im rekne:

Čujte, deco, da vam mati kaže. Vi ste moji sinovi, a ona neka mi bude kći. Vi ste braća a ona neka vam bude sestra.

Ovi šest braća i sedma im sestra stoje na nebu i jesu Sedam Vlašića. Pa svake godine idu vetrovoj, mesečevoj i sunčevoj majci da joj za savet zahvale, i onda se na nebu ne vide. A taj put traje od Đurđeva-dne do Vidova dana, te se za to vreme ne vide ni Vlašići na nebu.